Проткана комплексном симбиозом различитих промишљања о човеку, његовој судбини, отуђености, немоћи, његовим дегенеративним трансформацијама и егзистенцијалним питањима живота и смрти, уметничка поетика Немање Ђорђевића, на себи особен начин, представља својеврстан „духовни противотров за друштвене отрове, естетичку алтернативу модерном нихилизму“.[1] Као реакција на различите аномалије присутне у човековом непосредном животном окружењу, иконографијa његових дела формира се, […]