Од дискриминаторног става како треба да иду у специјалне школе и оспособе се да буду корисни чланови друштва, а не да добију „диплому четвртог степена и буду ’срећни’ а неспособни за живот”, преко тврдње да је неопходна подршка стручњака, и то свакодневно, „јер је свако дете прича за себе”, до захтева за новчаном надокнадом или смањеним бројем часова редовне наставе – такве су већином реакције средњошколских просветних радника у погледу ђака са сметњама у развоју и инвалидитетом.