Ćaci je tog jutra, kao i svakog drugog, krenuo u školu, u Jovinu gimnaziju. Brižna mati spremila mu je sendvič, da dete ne izgladni do ručka, Ćaci je bio dobre volje kao i uvek – Ćaci je vedro i poslušno dete, sin kao san svake majke – jer je čuo da će im lično direktor održati predavanje. A on je voleo direktora kao što su njegovi kod kuće voleli diktatora; ostala im je ta sklonost, familijarna, prema autoritarnim očinskim figurama još od njegovog pradede Baneta, koji se do smrti rado hvalio kako je njegov šulkolega, onaj Balašević iz Jovana Cvijića, o njemu napisao pesmu.