„Vrbak“ se nije slučajno tako zvao. Ovaj ogroman prostor, kao naplavina Dunava, obrastao je velikim vrbama i tek pokojom topolom ili drugim drvećem, a kroz šipražje se jedva moglo prolaziti. Ajde što je bio prepun insekata, komaraca i zmija... još gore je bilo to, što je na ovom mestu bila gradska klanica, nešto niže bilo je mesto na koje se iznosilo gradsko đubre, pa onda i šinternica. I ništa, baš ništa, uprkos svemu tome, nije pomoglo profesorima, koji su deci uporno govorili kako bi trebalo češće da idu na osunčanu Frušku goru, ili bar u tada besprekorno održavan Kamenički park.