Već smo ustanovili da avangardnim nazivamo jednu vrstu mehanizma, iskoraka u bilo kojoj sferi ljudskog delovanja. Taj iskorak ne ide nužno pravolinijski, odnosno način na koji subjekat može da pravi korak dalje nekad upravo jeste da deluje dekadentno ili negacijski. Bilo socijalno, ideološki, stvaralački ili kroz neku drugu vrstu izraza. Drugim rečima, u situaciji kada postoji neka vrsta propisane norme koja samim tim nameće izvesnu obavezu da se deluje na predefinisani način, subjekat bira da u skladu sa sopstvenim „ja“ - napravi prestup. Kao u Platonovom mitu o pećini kada čovek, dvostruko okovan, ima sužen vidokrug i svetlost mu daje vatra koju ni ne vidi. Ta vatra predstavlja norme, one koje nam daju neku percepciju realnosti ali je i ta realnost samo senka njene celine.