Kad se baci letimičan pogled na srpske unutrašnje prilike, stiče se utisak da zapravo niko ništa ne preduzima, već svi čekaju da se problemi reše sami od sebe – u stvari da goruće probleme reši neko drugi, to jest oni zbog kojih su nam ti problemi zapravo nametnuti, pa za njih i ne snosimo odgovornost. Samo u tom smislu se i može razumeti samohvala predsednika države Aleksandra Vučića, da je on sam savladao takozvanu „obojenu revoluciju“ u Srbiji, a problemi koje je ona ostavila navodno ni ne postoje. Njih bi valjda trebalo da rešavaju poraženi podstrekivači tenzija – strane obaveštajne službe, već detronizovani strani centri moći, domaći politički kolaboranti i vrhuške opozicionih stranaka (koje rovare iz kafića), profesori i takozvani unutrašnji „srbomrsci“, itd.