Kad razmišljam o Zorki Cerović ne mislim samo o slikarki, vrsnoj umetnici, političkoj aktivistkinji, sjajnoj ženi, majci, baki – mislim najviše o čoveku posebnog soja. I uvek se setim jednog davnog briljantnog razgovora u porodici Cerović u Podgorici. Tu su otac Komnen, ćerke Beba i Zorka, sinovi Stojan i Stanko, i ja s njima. Pitala sam Komnena kako je uspeo da sačini četvoro tako darovite i ostvarene dece, dodajući da su možda preko majke Milke Đilas nasledili taj gen? „Niko me nije to pitao, a znao sam da ćeš ti, koja ume da zakovrne, Nađi, jednom pitati“, rekao mi je narodni heroj Komnen Cerović, kome su sve oduzeli kad je Milovan (Đilas) „pao“: „Tada su u Podgorici bili neki dobri ljudi koji su mi pisali recepte za riblje ulje. I moja su deca imala ribljeg ulja, kad bi došli iz škole svi su morali da zinu i svakom big sipao po kašiku u usta. Možda su zato talentovani!“