Sve do skora, očevi su umeli da kažu svojim sinovima: „Nećeš ti meni biti vandrokaš“! Znate li poruku ove rečenice? Za ove prostore ona je itekako važna. Naime, nekada su sve zanatlije imale toliko posla, da su morali da drže šegrte. Bili su to najčešće siromašni mladići koji su dolazili iz manjih mesta. Njihovo materijalno stanje bilo je važno, jer su šegrti osim osnovnog posla, pomaganja majstoru, uglavnom bili i neka vrsta kućne posluge. Obavljali bi sve poslove koje su gazde smatrale suviše jednoličnim ili teškim. I tako bi prošlo tri godine… Ako je majstor bio zadovoljan, šegrt bi postajao kalfa. E to je već bio viši nivo. Kalfa je radio iste poslove kao i šegrt, ali sa jednom velikom razlikom – za svoj posao, dobijao bi i platu. Nakon određenog vremena, kalfa bi polagao majstorski ispit i stekao pravo da se samostalno bavi zanatlukom.