„Посматрао сам Ђоконду (Мона Лизу). Једно мирно, блажено лице, са неодређеним, чудноватим осмехом. Је ли се смешила из љубави, или из женске навике, да ли је волела човека, или само уметника дирнутог њеном лепотом, ја то не знам.