Bez sumnje, bilo je lepo tako živeti. U zamku, ni prevelikom ni premalom, sa dovoljno maštovito isprepletenim lavirintom hodnika da se lako povuče i ostane neprimećen. Da je lako ušunjati se u podrum za čašu vina, u kuhinju za još jedan zalogaj, u atrijum na svež vazduh ili u arboretum okružen šumama i prošetati ili plivati u bazenu uz miris jedne od hiljada biljaka. Park guste vegetacije garantovao je intimnost. Da, grof Keglević je znao gde će graditi, grof Drašković zašto će tamo živeti, a grof Bombel zašto će od zamka i oko njega napraviti raj na zemlji. Josip Broz Tito je takođe znao zašto je čest gost u zamku Opeka, čak je tamo imao i svoju radnu sobu. Ujutru bi išao u lov, u šume bogate divljači varaždinskog kraja, popodne bi seo na posao...