Saloni su od vajkada bili zaštitni znak građanske Vojvodine. U njima su se donosile najkrupnije političke odluke koje su potom, tamo gde je red, bile samo potvrđivane. Poslednji vojvođanski salon, u značenju u kojem naročito romanopisci i dobro obaveštena čaršija, vole da razmišljaju, nalazio se u novosadskoj Ćirpanovoj ulici. Duže od pola veka, njime je stolovao Draško Ređep. Da u životu nije ništa drugo uradio, osim što je na kanabe preko puta sebe, posadio Crnjanskog, Andrića, Konjovića, Kiša … bilo bi dovoljno. A uradio je! Onih četrdesetak knjiga, ako ništa drugo. I za sve to vreme, prva i poslednja fascinacija, Ređepu bila je – Vojvodina.