За крајишку песму и игру простора више нема. Ношње од црвене чоје, а „наша“ црвена каже, крв, али и љубав, радост, далматиnске и личке капе и сребрне токе које звецкају у ритму немог кола и померају у човеку, са било ког простора, планине, сада су у мраку складишта. Чекају бољи дан, да поново засијају. Мора доћи.