Elif je zaspala nakratko. Pismo koje je od jutros držala u ruci palo je sa ivice sedišta. Muzafer joj je doneo pismo od Ipek. Sagnuvši se da podigne pismo, Muzafer je bacio pogled na prve redove. Ipek je rekla sestri da napusti svoj nesrećni život i dođe da živi s njom u Istanbulu. Muzafer je vratio pismo u Elifinu ruku i nije je budio dok nisu stigli u Istanbul. Kada je Elif otvorila oči, autobus je bio u Istanbulu na trajektu koji je prelazio Bosfor. Elif je mislila da sanja. Nije gledala Devojačku kulu, niti visoke zgrade na suprotnoj obali, već more koje je svetlucalo na popodnevnom suncu. More je bilo široko kao ravnica, plavo kao nebo i zatalasano toliko da zadrhti čovekova duša. Razmišljala je kako čovek ne treba da umre a da nije video more. Kada je pogledala u svoj odraz u prozoru, sreća koju je videla na svom licu donela joj je radost na koju je odavno zaboravila.