Reportaža o sudskom veštaku balističaru i piscu, Draganu Čudiću. oficir, balističar i pisac. Dragan Čudić priča o sudnicama, dokazima, zločinima, romanima i veri. U balistici je matematika, a istina — trag koji ne nestaje.
Sremska Mitrovica – U kancelariji prepunoj fascikli i uredno složenih koverti sa oznakama „čaure“, „projektili“, „barutne čestice“, sedi čovek koji tvrdi da u balistici emocije ne vrede koliko milimetri i uglovi. „U mojim predmetima je čista matematika; dva i dva ne mogu biti pet“, kaže Dragan Čudić — književnik i sudski veštak balističar, rođen u Požegi 1955, oficir koji je u Sremsku Mitrovicu došao 1987. kao major, a iz vojske izašao kad mu je postalo važnije da govori istinu nego da pripada sistemu.
„Izvršio sam Vojnu akademiju“, kaže tiho, bez pompe, ali s preciznošću čoveka koji meri svaku reč. Bio je među najboljima — toliko da je kao kadet putovao Titovim avionom na svojevrsnoj „turneji“: Meksiko, Kuba, SAD, Kanada, Irska.
„Bilo je neverovatno. U Meksiku smo marširali pred osam miliona ljudi, vikali su ‘Jugoslavija, Tito’. Osećaj koji se ne zaboravlja.“ Učestvovali smo u paradi na otvaranju njihove vojne akademije. Poseban doživljaj bio je susret sa Fidelom Kastrom: „Neopisivo. To su one slike koje se urežu za ceo život.“
Grub povratak stigao je devedeset treće. Posle Vukovara, posle „organizacije koja se raspadala“, kaže, shvatio je da to više nije njegov put. „Nije to bilo zbog nacije. Bilo je razočaranje u organizaciju. Nije se znalo ko šta zna, ko za šta odgovara.“ Imao je astmu, mogao je u penziju sa 38, ali je izabrao da ne ode.
„Mislio sam — tek sam sposoban da nešto uradim.“ Ponudu je dobio od doktora Stojišića i doktora Latkovića da pređe u mitrovačku bolnicu. „Za vreme rata sam bio komandant, pa I vojne bolnice. Videli su kako radim i rekli: ‘Ako budeš radio ovde kao tamo, bićeš nam najbolji domaćin.’ Postao sam načelnik pomoćnik službe za tehničke poslove i to radio više od dvadeset godina.“
Iz tog skupa discipline, tehnike i radoznalosti — prirodno je izronila balistika: „Oružje poznaje mnogo ljudi, ali balistiku — retko. To su obično inženjeri, specijalisti ili oficiri koji se time bave.
Godina je 1993. Poziv sudije Starčevića stiže komandantu: treba poslati oficira koji je stručnjak za naoružanje I da pregleda kamion zaplenjene municije, bombi, eksploziva i oružja. Komandant u „revoltu“ što Čudić napušta vojsku — dodeljuje zadatak njemu: „Bilo je to masno, prljavo, hladno. Ceo dan, dva, tri dana posla.“
„Pošto si ti izuzetno stručnjak, ajde ti to obavi “, čuo je. Tri dana je sedeo u DB-u (Državnoj bezbednosti) i radio. „Napisao sam četrdesetak A4 strana: opisao svaku pušku, pištolj, mitraljez, bombu, minu, granatu, svaki komad i oznaku.“
Kad je predao nalaz, sudija ga je pitao da li bi to radio profesionalno, jer takav nalaz još nije video. Taj trenutak mu je, kaže, preokrenuo karijeru. i kreće civilnim putem veštačenja a ipak ostaje u profesiji koju voli.
„Od tada — preko trideset godina — brojna veštačenja. Samo ubistava desetine.
„Pitate me šta je teže — sudnica ili predmet? Sudnica“, odgovara bez oklevanja. „Predmet ume biti brutalan, ali sudnica te stavlja pod pritisak ljudi, pitanja, emocija.“ U Višem, nekada Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici, bio je desetine puta: „Trideset, možda šezdeset delikatnih slučajeva. Neka ubistva su bila toliko strašna da sam počeo da pišem o njima.“
Pisanje mu je postalo ventil. „Napisao sam dvanaest knjiga. Menjam vreme, prostor, imena, ali jezgro i osećaj su stvarni. Pisanje pomaže da se ne slomim pred onim što sam video.“
„Kad sam u nešto siguran, ovde ne može mnogo da se pogreši“, kaže. „U mojim predmetima je čista matematika; dva i dva ne mogu biti pet. Najpre se dokazuje ono što kažeš, pa se pokazuje — na tabli, u merenjima, u rekonstrukciji.“
Pritisci postoje, naročito od odbrane: „Mnogo advokata se vrhunski pripremi da vas ‘zatekne’. Uzmu časove kod profesora matematike, fizike, da bi postavljali trik-pitanja. Srećom, i ja sam bio nastavnik — teoriju dobro znam. Teško me mogu uhvatiti u neznanju.“
Konflikti među veštacima nisu retkost: „Ako se drugi ne složi sa mnom, zovu trećeg. Sigurno sam imao desetak delikatnih predmeta gde je drugi veštak dao suprotan nalaz, ili sam ja kao drugi osporio prvog. Tužilac ima pravo da pozove bilo koga iz Srbije.“
„Više puta su me pokušavali ubeđivati — i tužioci, i advokati — da promenim mišljenje“, priznaje. „Ali to nije stvar mišljenja, nego nalaza. Ako izračunate da je daljina gađanja bila sedam metara, a neko tvrdi da je dvanaest, to nije stvar interpretacije.“
O pokušajima uništavanja tragova: „Imate i to — ubistvo, pa spaljivanje dokaza. Mnogi misle da će nestati sve. Nema savršenog zločina. Uvek ostane trag. Najteže ga je naći, ali nikad mi se nije desilo da nema ničega.“
„Zaključio sam da — pravda nije uvek dostupna. Mnogi se provuku nekažnjeno, a oni koji su u pravu ne mogu to uvek dokazati“, kaže. „Ali nije to zato što sudije ne rade posao. Sudije su korektne. Retko bih — rade na osnovu dokaza.“
Sa medijima je oprezan. Zvali su ga, nudili intervjue i honorare. „Čim su spomenuli honorar, video sam da nešto nije u redu”.
Ponekad je, kaže, govorio — ali s merom. Novine vole priču, ne uvek sudnicu: „Mediji često guraju ono što će biti čitano. Javnost se formira pre presude. To ne pomaže istini.“
„Mnogi me pitaju kako izdržavam — mrtvi, raznesena tela, bombe.“ Odgovara prosto: „Ja dobijem spis sa fotografijama i nalaz sudske medicine. Vidim slike — ne vidim ljude. Eventualno idemo na rekonstrukciju, ali ne vidim krv. A i kao vojnik u ratu video sam mnogo više. Nije to neobično, to je profesija.“
Opasnost je stvarna. „Sećam se suđenja posle kog je optuženi krenuo na mene. Da nije bilo dvojice stražara, napao bi me. Dešavalo se da viču u sudnici da sam glup, da nisam išao u školu… Neprijatne stvarii. Ali me ne sprečava da se vratim u sudnicu.“
Najvažnije pravilo: priznati nesigurnost. „Kad nema dovoljno dokaza, kažemo: ne možemo sa sigurnošću reći. To nije slabost — to je profesionalizam. Nekad sam 100% siguran; nekad nisam — i to moram da kažem.“
„Praktično je to bio povod za ubistvo“, kaže, prelazeći iz sudnice u književnost. Prva knjiga „Vepar“ već ima scenario i, kaže, treba da se snimi film. Druga je „Maša-Petrol“, treću piše.
„Izabrao sam deset stvarnih priča iz ogromne arhive. Sve su se desile. Menjao sam imena i mesta, ali veštačenja su sto posto tačna.“
U „Maša-Petrol“ nema ubistva, ali ima ranjavanja i paradoks pravde: „Čovek koji je, po svima, ‘sto posto kriv’ — oslobođen je, jer nije bilo dokaza. Ja sam morao sudu da predočim da nema nijedan utemeljen dokaz. I pustili su ga“, kaže bez gorčine. „Na meni je da kažem istinu, a ne da odlučujem o krivici. Sudija s kojom radim često mi kaže: ono što osećam je jedno, a ono što zakon traži — drugo.“
Zašto romani, a ne memoari? „Memoari su ego, a romani su duša. U svakoj knjizi pojavljujem se ja — oficir koji je doživeo nešto što mu je ostavilo trag. Menjam vreme i imena, ali jezgro ostaje.“
Jedan pensioner, lekar od 87 godina, iz Ivanjice pročitao je njegovu knjigu u jednoj noći i zaplakao. „Rekao mi je da nije spavao celu noć. To mi je bilo dovoljno. Znao sam da sam dotakao nešto ljudsko
Ima ih već dvanaest -knjiga, trinaesta izlazi na jesen. Knjiga „Zmijanje“ dobila je nagrade i scenario; „Blizanci sa Zmijanja “ donela mu je, kaže, „najlepši kompliment u životu“.
Arhiva mu je savršeno vođena: „Imam registar. Svaki predmet — optužnica, veštačenja, odluke. Izvučem deset najzanimljivijih i obradim. Ostale — možda nikad; ali ovih deset moraju da ostanu zapisane.“
„Moj otac je bio komandant artiljerijskog puka, jedan od najboljih balističara u zemlji“, kaže Čudić. „Odrastao sam kao sin komandanta. Za mene nije postojala druga sudbina — biću oficir, biću general.“ Otac je, iz porodičnih razloga, ostao pukovnik, „jer nije hteo da se odvaja od porodice“.
„Zarekao sam se da ću biti general i tako sam učio i radio. A onda dođu razočaranja i shvatiš — bolje promeniti nego se raspasti.“
Jednaan događaj mu je promenio želju da ostane u vojsci. 1993. godine u KPD Sremska Mitrovica bili su ratni zarobljenici, pripadnici nelegalne hrvatske vojske. Jedan od tih bio je I kapetan “ Čarli” koji je našoj JNA zadavao velike problem na ratištu sa minobacačima. Veoma teško je bio zarobljen od strane naših izviđača I majora Vlade . Posle “ Čarlijeve” izjave da je to znanje I veštinu stekao od svog nastavnika Čudića iz Bileće, Dragan je shvati da je dobro obučio I one koji su mu sada bili sa druge strane nišana. One koji su prekršili zakletvu datu svojoj otadžbini.
„Bio sam komunista, sin partizana, predsednik Komiteta u našoj brigadi. A pre četiri godine sam se krstio — doživeo sam osvešćenje“, kaže. „Možda sam tek tada shvatio da je istina više od dokaza.“
Danas piše, provodi vreme sa porodicom, ide sa decom na takmičenja u plivanju, radi veštačenja kada ga pozovu. „Ne mogu da promenim ono što je bilo. Mogu da pišem i da živim mirnije.“
„Ne mislim da ih ima više nego pre trideset godina — promenili su se motivi“, kaže. Nekada su to bile krađe, komšijske svađe. Danas su češći razvodi, ljubomora, narkomanija. Zločini deluju hladniji, neobjašnjiviji. „Normalan čovek to ne bi učinio“, ponavlja. „Zato često polazimo od toga da je počinilac bio drogiran ili u teškom psihičkom stanju. Ne pravda to delo, ali objašnjava.“
„Pravda nije uvek dostupna. Mnogi se provuku. Ali sudije, koliko sam video, rade korektno — na osnovu dokaza“, kaže. „Najveći pritisak dolazi izvan suda — advokati, javnost, mediji.“
Kada se seti svih godina — oficir, veštak, pisac — kaže: „U ratu sam naučio da istina može biti ubijena. U sudnici — da mora biti dokazana. Ali ni jedno ni drugo nije lako preživeti.“
U dosijeima Dragana Čudića, u mapama sa nalazima, u fotografijama i rekonstrukcijama, metak nije zvuk — nego trag: ugao ulaska, deformacija projektila, mikročestice na odeći i koži, domet, barut, rukavice, transfer. U pričama koje piše — metak je, ipak, i sudbina. Jer, kako kaže, „svaki predmet je kao kratki roman: likovi, drama i pitanje ko je ispalio. Razlika je što u knjigama kraj možeš napisati, a u sudnici — ne smeš.“
„Dobar advokat može da napravi čuda, mediji mogu da poguraju priču. Ali nalaz mora da stoji sam. Na brojevima. Na slici. Na istini“, kaže. „U balistici je matematika: dva i dva nikad ne mogu biti pet.“
I to je, možda, najpoštenija rečenica koju danas novinar može da zapiše.
Čudić, rođen 1955. godine u Požegi, detinjstvo i mladost proveo je u vojničkoj porodici. Osnovnu školu završio je u Novom Sadu, a potom Vojnu gimnaziju i akademiju u Beogradu. Prvih deset godina službe radio je kao nastavnik u školi rezervnih oficira pešadije u Bileći, a tokom „Vukovarskog“ rata 1991. komandovao je bataljonom. Nakon penzionisanja, nastavio je da živi i stvara u Sremskoj Mitrovici, gde danas radi kao stalni sudski veštak iz oblasti balistike i vatrenog oružja.
Književnim radom intenzivno se bavi poslednjih nekoliko godina. Njegova dela obuhvataju teme iz istorije, ratnih događaja, društva i svakodnevnog života, a objavio je ukupno 12 romana: Ivan (2020), Blizanci sa Zmijanja i Potomak solunskog reda (2022), Zmijanje, Majka, ŠROP Bileća i Dnevnik iz staračkog doma (2023), Kradljivci pravoslavlja i Ljubica i Zoltan (2024), Rođeni da robuju (2025), „Maša-Petrol – priče iz sudnice“ (2025). Za roman Blizanci sa Zmijanja dobio je prestižnu nagradu fondacije „Dragojlo Dudić“, a za roman “ Ivan” pohvalu iste fondacije.
Pored pisanja, Čudić je autor više naučnih radova iz oblasti teorije balistike i naoružanja. U mladosti je bio istaknuti sportista, a danas je aktivan kao trener plivanja i vaterpola.
The post ČOVEK KOJI ČUJE METAK I ISTINU appeared first on Ozon Media.