Kad sam bio klinac, u familiji se pričalo da neka moja rođaka, kad ostane sama u tuđoj kući, voli da pretura po ormanima, regalima, komodama, šta joj se već nađe pri ruci. Da bi mlađi razumeli, šta će neka osoba sama u tuđoj kući, ranije su se ljudi ispomagali. Komšinica recimo trkne do doktora za lekove, obično one za pritisak, te zamoli svoju komšinicu ili drugaricu da joj pripazi na decu ili unuke, ili da ulije vodu u pasulj, koji se krčkao na belom šporetu "Sloboda" Čačak. Nije ta moja rođaka bila kleptoman, ništa ona tuđe nije uzela. Kažu, samo je volela da viri. A realno, šta je moglo da se ukrade sedamdesetih ili osamdesetih godina prošlog veka iz spavaće sobe porodice iz nekog sela u Srbiji. Heklani milje za crno-beli TV sa stabilizatorom, koji hvata samo prvi program. Očigledno, bila je to neopisiva potreba za informacijama o tuđim životima. A tada nije bilo interneta, društvenih mreža i androida, tako da je ovo bila jedina mogućnost.