Nismo dužni da mislimo isto. Ali smo dužni da jedni druge čujemo. Šta se dešava kad glasni nadjačaju normalne, i kad politika postane važnija od života. Ovo je tekst o svima nama.

Dok se Srbija sve više deli na „za“ i „protiv“, sloboda govora postaje luksuz koji sebi priuštiti mogu samo najglasniji. U kolumni analiziramo kako se društveni pritisak, strah od osude i sve agresivnije onlajn okruženje pretvaraju u najveću pretnju demokratiji — veću čak i od institucionalnih ograničenja.

Poslednjih meseci Srbija živi na ivici nerava. Blokade, protesti, polarizacija, nervoza — a najviše buke. I što je više te buke, čini se da je manje prostora za normalan, miran razgovor.

Sve češće se nameće isto pitanje:

Da li je sloboda govora danas privilegija samo onih koji najglasnije viču?

Istina je jednostavna — mnogi ljudi više ne govore. Ne zato što nemaju stav, već zato što se plaše posledica. Ne od institucija, ne od policije, ne od države. Već od svojih sugrađana.

Strah od uvreda.
Strah od javnog linča na internetu.
Strah od gubitka prijatelja.
Strah od etiketa: „bot“, „izdajnik“, „režimski“, „anarhista“…

I to je dimenzija koju međunarodni izveštaji poput Freedom House ne mere. Njihovi izveštaji beleže pritiske odozgo, ali ne vide pritiske odozdo — svakodnevne, tihi, ali razorni. Ovakvi izveštaji, nisu potpuna slika. Govore samo o jednoj strani problema. Ništa ne kažu o tome koliko ljudi danas ćuti da ne bi bili izvređani na internetu. Ništa o tome koliko se ljudi povuklo iz javne diskusije zbog straha od linča. Ništa o tome koliko je teško imati drugačiji stav u atmosferi užarene podeljenosti.

To možda nije politička represija — ali jeste društvena represija. A građanima je, u svakodnevnom životu, to jednako teško.

Freedom House: Internet slobode u padu 15. godinu zaredom

Sloboda govora je osnov demokratije. Ali demokratija nije kada govori samo onaj ko se ne boji.

Jer, ako sloboda postoji samo za one koji viču najglasnije — onda to više nije sloboda.
To je još jedna vrsta pritiska.
I kao društvo, ne smemo sebi dozvoliti da ga normalizujemo.

U Srbiji danas mnogi biraju da ćute kako bi sačuvali svoj mir. A kada govor počne da ima cenu — nema ni slobode.

U takvoj atmosferi, mnogi se povlače. Čuvaju sebe. Čuvaju mir. Kada ti svaki javni komentar donosi pretnje, uvrede ili maltretiranje — normalno je da zaćutiš. Ali onda se postavlja jedno teško pitanje: Ako će većina građana da ćuti da bi sačuvala normalan život — kome onda pripada javni prostor?

Slučaj Dijane Hrke otvorio je novi, bolan front u već podeljenom društvu. Svi prate, komentarišu, dele, raspravljaju se — i sve češće napadaju jedni druge.

Kada je žena najavila štrajk glađu, mnogi su instinktivno osetili zabrinutost za njen život. Ne poznajemo je, ali razumemo — koliko spolja možemo — dubinu njenog bola. Polazimo iz sopstvenih emocija; niko ne želi da majka koja je izgubila dete prođe kroz još veću tragediju. Ali većina i dalje ne razume one koji je bodre.

Kako iko može navijati da majka, nakon jednog izgubljenog deteta, rizikuje i sopstveni život? Gde je nestalo elementarno saosećanje?

Pitanja imamo — ali odgovora nema.

Usred buke, zagubila se najvažnija vrednost: ljudskost. I činjenica da ta žena ima i drugo dete koje može ostati bez majke.

Štrajkovi glađu — nekad borba za život, danas borba za narativ

Ovo nije prvi štrajk glađu u našem okruženju.

2010. godine, dvadesetak radnika nekadašnjeg „Mitrosa“ štrajkovalo je četiri nedelje. Nije bilo društvenih mreža. Nije bilo navijanja. Nije bilo „timske“ politike.

Radnici „Mitrosa“ prekinuli štrajk glađu – Društvo – Dnevni list Danas

To je bila borba za opstanak — ne za simboliku.

2016. godine Katica Jojić štrajkovala je glađu ispred Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici. Težak privatni spor, decenijama dug.
Ali nije bilo kamera, podrške mase, ni digitalnih aplauza.

Štrajkom glađu do pravde – Ozon Media

Danas je drugačije. Tragedija brzo postaje političko sredstvo. Patnja postaje argument. A ljudski život — moneta za tuđe ciljeve.

Najveća šteta ne dešava se na ulicama — nego u srcima ljudi. Prijateljstva se raspadaju. Porodice se dele. Komšije se ne pozdravljaju.

• Dva momka, nerazdvojni školski drugovi. Jedan je otišao na protest, drugi nije želeo. I tu je prijateljstvo prestalo. Ne zbog izdaje, ne zbog svađe — već zbog politike.

Ljudi brišu jedni druge sa Fejsbuka. Zovu se pogrdnim imenima. Prestaju da se javljaju, zavađaju se oko stranaka, protesta, blokada, vlasti, opozicije.

Rasprave se svode na uvrede:
„Ti si bot.“
„Ti si ludak.“
„Ti si protiv naroda.“
„Ti si za režim.“

A možda najapsurdnije — vređaju se radnici državnih firmi, i to od strane ljudi koji takođe rade u državnim firmama. Ako to nije politika u najgorem smislu — šta jeste?

Da li sloboda govora danas pripada samo onima koji viču najglasnije? Jer istina je jednostavna — mnogi ljudi više ne govore. Ne zato što nemaju stav, već zato što se plaše posledica. Ne od institucija, ne od policije, ne od države. Već od svojih sugrađana.

Sve se pretvorilo u logiku:

„Ako nisi sa mnom, protiv mene si.“

I upravo zato mnogi ćute. Ne zato što nemaju mišljenje — nego zato što žele da sačuvaju mir.

Šta Freedom House ne meri — a morao bi

Međunarodni izveštaji mere:

• pritiske institucija,
• cenzuru,
• nadzor.

Ali ne mere:

• društvenu netrpeljivost,
• nasilje na internetu,
• samocenzuru zbog pritiska okoline,
• prekinuta prijateljstva i porodične sukobe,
• odlazak ljudi iz javnog prostora jer se plaše svojih bližnjih, a ne države.

A upravo to je najopasniji oblik urušavanja slobode govora.

Jer sloboda nestaje ne samo kada je država suzbija — već i kada društvo prestane da je brani.

Sloboda govora znači mogućnost da kažeš svoj stav, a da ne strepiš da ćeš izgubiti posao, prijatelja ili mir u kući.
Znači pravo na neslaganje bez posledica. Ako sloboda postoji samo za one koji najviše viču — onda to više nije sloboda.
To je samo novi oblik pritiska.

I kao društvo, ne smemo to prihvatiti kao normalno.

The post Kolumna – Da li je sloboda govora rezervisana samo za glasne? appeared first on Ozon Media.