Danas naplata kesa više nije izuzetak, već pravilo u većini prodavnica i trgovačkih lanaca, pa se trošak na kasi često uveća za još 15 ili 30 dinara – iznos koji potrošači u prvi mah i ne primete.

Kupovina u Srbiji već godinama ne prolazi bez jednog pitanja koje se ponavlja kao automatska rečenica: „Da li vam treba kesa?“ Nekada je to bila formalnost, besplatna usluga koja se podrazumevala. Danas je to stavka koja zavisi od veličine prodavnice, politike trgovačkog lanca, vrste proizvoda – i sve češće, od straha kupaca da će na kraju platiti više nego što su planirali.

U istim marketima gde se nekada nije ni zastajalo kod kase, danas se prebrojavaju sitni troškovi. Kese od 10 do 20 dinara, čvršće kese i do 30, estetske i papirne kese u tržnim centrima često i više. U prodavnicama garderobe cena kese gotovo da ne pada ispod 20 dinara, dok se za brendirane papirne kese iz džepa izdvaja suma koja parira ceni sitnih kućnih potrepština.

Zvanično objašnjenje trgovaca je isto: deo evropskog trenda smanjenja upotrebe jednokratne plastike. U praksi, međutim, naplata kesa postala je neočekivano stabilan izvor prihoda – i jednako neočekivano opterećenje za potrošače.

„Platila sam kesu više nego jabuke“

Na parkingu jednog supermarketa u Sremskoj Mitrovici, žena u četrdesetim godinama premešta povrće iz kese u gepek automobila. Kesa je koštala 20 dinara, kilogram jabuka – 18.

„To je bio trenutak kada sam rekla: dosta. Sitnica je, ali ako je plaćaš svaki drugi dan, sabere se. A više nije ni kvalitetno – pukne pre nego što stignem do kola“, kaže ona.

Sličan stav ima i Aleksandar iz Rume, koji svakodnevno putuje na posao i iz torbe vadi izgužvani platneni ceger.

„Nekad mi je to bilo smešno, ljudi čuvaju kese kao da su zlato. Sad mi više nije smešno. Ne dam 20 dinara za nešto što bacim posle pet minuta.“

„Nekad su kese bile džabe – danas mi je 30 dinara kao 300“

Baka iz Laćarka seća se vremena kada je naplata kesa bila nezamisliva, ali i perioda kada se govorilo da će plastika nestati iz prodavnica.

„Pričali su da će sve biti ekološki. A kese su i dalje tu – samo skuplje. Kad kupujem nešto sitno unucima, figurice ili čokoladu, pitaju me treba li kesa. Mene prođe jeza. Znam da će biti 30 dinara. A u penziji, verujte, i 10 i 20 i 30 dinara znači.“

Kaže da joj se često desi da za kesu plati više nego za samu kupovinu.

Trošak koji se ne vidi – dok se ne sabere

Ako kupac uzme jednu kesu svaka dva dana, mesečno potroši oko 300 dinara. Na godišnjem nivou – najmanje 3.600. U porodicama koje kupuju češće ili uzimaju više kesa, taj iznos lako prelazi i 5.000 dinara godišnje.

To su cifre koje se lako previdi jer se naplata dešava „na 15 ili 20 dinara“, ali kada se sabere broj kupovina, računa i onih situacija kada zaboravimo ceger – suma postaje iznenađujuće visoka.

U jednoj prodavnici garderobe u Sremskoj Mitrovici, žena na kasi odbija kesu jer, kako kaže, „neće da plati 30 dinara za papir koji će se pocepati do auta“.

„Ako kupujem nešto od 5.000 dinara – u redu. Ali kad kupim dve čarape i pitaju me za kesu od 30 dinara, imam osećaj da me neko testira“, kaže ona.

Profit koji se ne ističe na računu

Zvanični podaci o zaradi od prodaje kesa ne objavljuju se, ali procene govore da je nabavna cena kese između dva i pet dinara, dok se kupcima prodaju po ceni od 10 do 30 dinara.

To znači da svaka pojedinačna kesa donosi razliku od 10 do 20 dinara. Ako samo 100.000 kupaca mesečno kupi po jednu kesu, prihod se meri u milionima dinara – bez dodatnih ulaganja, jer su kese već deo logistike trgovačkih lanaca.

Jedna Mitrovčanka kaže da je godinama čuvala kese u fioci, ali da ni to više nije rešenje.

„Ranije sam imala celu fioku punu kesa. Sad šta da čuvam? Sve su tanje, pucaju. Kao da su pravljene da traju tačno do izlaza iz prodavnice.“

Sitnica koja je postala simbol

Cena kese danas možda deluje kao banalnost, ali je postala simbol nečeg mnogo većeg – društva u kojem se svaka sitnica monetizuje, a potrošači uče da je sve roba: od plastičnog omota do komada papira.

Nekada se kesa nije primećivala. Danas je stavka na računu koja izaziva nervozu, šalu ili tihi revolt. Za jedne je to motiv da uvek nose ceger, za druge još jedan podsetnik da poskupljenja više ne dolaze samo kroz hleb, gorivo i struju – već i kroz najobičniju kesu sa kase.

Koliko domaćinstvo godišnje potroši na kese?

Ako kupac uzme jednu kesu svaka dva dana (prosečna cena 20 dinara):

• mesečno: oko 300 dinara
• godišnje: oko 3.600 dinara

Ako domaćinstvo kupuje češće ili uzima više kesa odjednom:

• godišnji trošak lako prelazi 5.000 do 6.000 dinara

Kod porodica sa decom i češćim kupovinama, ovaj iznos može biti i veći — i to za trošak koji se retko planira.

Napomena: iznos zavisi od učestalosti kupovine i cene kese u konkretnom objektu.

Da li trgovci moraju jasno da istaknu cenu kese?

Prema važećim propisima o zaštiti potrošača u Srbiji, trgovci su dužni da:

• jasno i vidljivo istaknu cenu svake robe i usluge, uključujući i kese
• obaveste kupca pre naplate, a ne tek na računu
• cenu prikažu na polici, kasi ili vidnom mestu u prodavnici

U praksi, međutim, cena kese često je:

• sitno ispisana,
• zalepljena na kasi,
• ili se saopštava tek kada kupac već stoji pred plaćanjem.

➡️ Iako naplata kesa nije zabranjena, nejasno ili nevidljivo isticanje cene može dovesti kupce u zabludu, posebno u situacijama kada se kupovina obavlja brzo ili pod pritiskom.

Zbog toga se sve češće čuju prigovori da potrošači tek na kraju saznaju koliko ih „sitnica“ košta.

The post „Sitnice koje nas koštaju više nego što mislimo“: Kako je sitnica na kasi postala trošak koji godišnje pojede hiljade dinara appeared first on Ozon Media.