SREMSKA MITROVICA – Na mitrovačkoj pijaci tačno se zna ko gde stoji, ko stiže u zoru i ko ostaje do kraja dana. Najčešće su to starije žene, sa skromnom ponudom i robom koju su same proizvele ili donele. Bez pauze, bez zaklona, bez mogućnosti da se radni dan prekine i nastavi sutra.

Sa druge strane tezge — kupci. Sa kesama iz marketa, kafom za poneti i vremenom koje mogu da raspoređuju. I gotovo po pravilu, prvo pitanje nije o kvalitetu, već o ceni:
„Može li jeftinije? Ima li popust? Može li ‘komšijski’?“

„Ljudi prvo pitaju može li da se spusti cena, a tek onda gledaju robu. Nekad ni ne pitaju koliko košta, nego odmah kažu – ajde, malo jeftinije“, kaže prodavačica sa mitrovačke pijace, koja prodaje povrće koje sama uzgaja. „Ako ne prodam danas, sutra sam opet ovde. Nema druge.“

„Vratim i 10 dinara, ali više boli nepoštovanje nego novac“

„Nije problem da vratim kusur. Ali kad neko insistira na svakom dinaru, a ja znam da sam ustala u pet da pripremim robu… To zaboli više nego kad ne kupe ništa“, kaže jedna prodavačica.

Prema podacima udruženja pijačnih prodavaca, većina stalnih prodavaca u Srbiji starija je od 60 godina, a pijačna tezga im je često jedini izvor prihoda.

Prodavci priznaju: cenkanje retko ima veze sa potrebom. Češće je reč o navici, gotovo ritualu. Nasuprot tome, u restoranima i kafićima cena se gotovo nikada ne dovodi u pitanje — računi se zaokružuju, a bakšiš ostavlja automatski, kao društveno očekivano ponašanje.

„U kafiću ostavim bakšiš bez razmišljanja, neprijatno mi je da ne ostavim. A na pijaci… tamo uvek pitam može li jeftinije. Tako smo navikli“, priznaje jedan kupac iz Sremske Mitrovice. „Iskreno, nisam razmišljao o tome.“

„Mladi ostave više — ja im kažem: Pa nismo u restoranu!“

Jedan prodavac opisuje prizor koji ga je potpuno raznežio:

„Dođe mladi bračni par, račun 370 dinara. Oni daju 400 i kažu: ‘U redu je.’ Ja njima — pa nismo u restoranu! A oni odgovore: ‘Vi ste više zaslužili.’ To mi se dešava samo sa mladima. Stariji se najviše cenkaju.“

Razlika, međutim, nije u iznosima — već u mestu.
Na pijaci se insistira na vraćanju i najsitnijeg kusura, dok se u restoranima isti taj iznos ostavlja bez razmišljanja. Bakšiš se sve češće vezuje za komfor, a ne za trud.

Za prosečnu kupovinu na pijaci — povrće, voće, jaja, možda sir — potrošimo 700 do 1.200 dinara.
I upravo tu se najčešće vodi „borba“ oko 20 ili 30 dinara.

U restoranu, večera za dvoje retko kad izađe ispod 3.500 do 6.000 dinara.

I dok se na pijaci cenka zbog 20 dinara, u restoranima se bez razmišljanja ostavi 500 dinara bakšiša. Kao da su u pitanju dve odvojene ekonomije, dva sveta.

To otvara pitanje: da li zaista štedimo tamo gde mislimo da štedimo, ili jednostavno drugačije vrednujemo nečiji rad?

Prodavci na pijaci uglavnom nemaju fiksna primanja, bolovanje ni godišnji odmor. Ako tog dana ne prodaju robu — sutra su opet na istom mestu. Upravo sa njima se najčešće vodi cenkanje, dok se slična praksa u drugim uslugama gotovo ne pojavljuje.

„Nekad ljudi insistiraju da im vratim i 10 ili 20 dinara. Ja uvek vratim, naravno, ali to ume da zaboli više nego kad neko ne kupi ništa“, kaže prodavačica. „Nije stvar u novcu, nego u osećaju.“

Građani često navode opštu ekonomsku situaciju kao razlog štednje. Ipak, isti ti ljudi neretko izdvoje dodatni novac u restoranu — za bakšiš, piće više ili desert. Pa ostaje pitanje: po kojim kriterijumima odlučujemo gde štedimo, a gde ne?

Stručnjaci podsećaju da je pijaca mnogo više od mesta kupovine. To je prostor direktnog kontakta, gde se sreću rad, izdržljivost i egzistencija ljudi koji često nemaju drugi izvor prihoda. Prihvatiti cenu ili odustati od cenkanja ne smatra se rasipništvom, već osnovnim vidom solidarnosti.

Na pijaci se ne kupuje samo roba.
Tu se svakog jutra prodaje nečiji radni dan.
Pitanje je samo — koliko smo spremni da ga poštujemo.

The post Bakšiš za sto, cenkanje za tezgu. Gde povlačimo granicu solidarnosti appeared first on Ozon Media.