Sremska Mitrovica / U gradu koji često prećuti one koji rade tiho i uporno, Vesna Vasić, frizerka i humanitarka iz Sremska Mitrovica, godinama dokazuje da je humanost jača od priznanja. Bez buke, bez titula i reflektora, u svom frizerskom salonu uspela je da, pred novogodišnje praznike obraduje čak 90 mališana iz socijalno ugroženih porodica.

Njen salon u naselju Kamenjar ponovo je postao mesto gde se šišanje i feniranje pretvaraju u humanitarnu akciju. Prvobitna ideja bila je skromna – dvadesetak paketića. Ali kada se pročulo šta Vesna radi, Mitrovčani su počeli sami da dolaze i doniraju koliko mogu. Neko 500 dinara, neko hiljadu, neko više. Bez poziva, bez reklame. Tako je prikupljeno dovoljno da se radost podeli sa 90 dece.

„Moj mali svet čine porodica, prijatelji, moji Jalijaši i sva ova deca. Kad me pitaju: ‘Tetka Vesna, hoće li biti paketića?’ – tu nema dileme“, kaže Vesna.

Spisak mališana pravi sama. Na njemu su deca iz višečlanih siromašnih porodica, mališani iz Sigurne kuće, deca koja su tokom korone ostala bez roditelja, kao i bolesna deca za koju se već vode humanitarne akcije. Paketići su osmišljeni jednostavno i pošteno – slatkiši, igračke, sitnice koje svako dete voli. Deo mališana došao je lično po poklone, dok su drugima Vesna i njene prijateljice, obučene kao Deda Mrazice, nosile pakete na kućni prag.

Međutim, Vesnin humanitarni rad ne traje samo tokom praznika. On je svakodnevan i često težak. „Ljudi misle da su to teške priče. A njima – njima to nije teško. Oni ne znaju da može bolje“, kaže otvoreno.

Priča o porodicama koje žive u improvizovanim objektima, šupama bez krova i osnovnih uslova. „Moji psi žive u boljoj šupi. A ja živim skromno. I onda dođeš tamo i shvatiš – njima je okej. To je najstrašnije.“

Godinama obilazi iste ulice i iste porodice. Neke pamti po tome što su nekada imale dvoje dece u jednoj prostoriji, a danas ih je sedmoro. „Pre par godina bila je jedna takva porodica. Danas u toj istoj kući živi još jedna žena sa sedmoro dece. I opet – njima je dobro.“

Decu obožava bez zadrške. Roditelje – ne uvek. „Ima divnih roditelja, stvarno ima. Ali nekad, kad vidiš u kakvim uslovima deca odrastaju, pukneš.“

Na pitanje da li je ikada bila zloupotrebljena u humanitarnom radu, samo slegne ramenima. „Bude svega. Dešavalo se da šaljem stvari za bazare, a da se uplate ne dese. Ja to ni ne skontam odmah. Ali ne možeš zbog toga stati.“
U moru teških priča, pamti i one koje vraćaju veru u ljude. „U jednoj akciji neko je izgubio telefon. Mislila sam – gotovo. Posle par dana, ispred salona se zaustavio auto, a iz gepeka su krenule kese i kese stvari. Došla je porodica koja radi u Itoni, imaju četvoro dece. Rekli su: ‘Nismo mogli ranije, ali znamo kome treba’. To su momenti zbog kojih znaš da nisi pogrešila.“

Zbog nepoverenja i loših iskustava, Vesna nikada nije želela da osniva udruženje. „Ne možeš ti naći dva čoveka za koja možeš da garantuješ. Ja mogu da garantujem za sebe. Zato je kod mene sve javno – svaki račun, svaki dinar.“

U gradu je poznata po starom „poni“ biciklu, uvek natovarenom torbama sa hranom, garderobom i osnovnim potrepštinama. Na sreću, najveći deo terenskog posla uspela je da obavi pre nego što je pao sneg, noseći pomoć direktno na kućne pragove. Sada, kada su zimski uslovi otežali kretanje, sve se privremeno preselilo u njen frizerski salon – i donacije, i pomoć, i ljudi koji dolaze po ono što im je najpotrebnije.

Posebno je vezana za romske porodice u naselju Jalija, gde je dočekuju kao rođenu. Kada se neka mlada majka porodi i nema osnovne stvari za bebu, pomoć stiže brzo – kreveci, kolica, nosiljke, odeća, obuća i igračke.

Vesna otvoreno govori i o nepravdi koja se danas vidi jasnije nego ikada. „Razlika između onih koji imaju i onih koji nemaju je ogromna. Jedna deca u školu dolaze džipovima, a druga nemaju jaknu, čizme ni osnovne stvari. Sede u istoj učionici, gledaju se – i osećaju tu razliku.“

Najveći problem, kaže, nije samo siromaštvo, već neznanje i odsustvo sistema. „Žena sa sedmoro dece ne zna da postoje tablete za kontracepciju. Ne zna. Kaže mi: ‘Napiši mi na papir, da znam za drugi put’. To ti sve govori.“

Posebno je ponosna na to što se danas u akcije uključuju ljudi kojima je nekada sama pomagala. „To su sada roditelji, odrasli ljudi. Oni se prvi jave. To mi znači više nego bilo kakav tekst.“

Kod Vekane, kako je Mitrovčani zovu, sve je transparentno. Njen frizerski salon je uvek pun kesa i torbi koje ljudi svakodnevno donose. U pauzama između mušterija, Vesna sve sortira i raspoređuje onima kojima je najpotrebnije.

Iako se oko nje povremeno okupe ljudi dobre volje, Vesna sve ovo radi sama. Bez udruženja, bez sistema iza sebe, bez stalne logistike. Sve što stigne – prođe kroz njene ruke, njen salon i njeno vreme. Zato ova priča nije samo o deci koja su dobila paketiće, već i o ljudima koji nose teret tuđe nemaštine svakog dana.

„Najveća nagrada mi je kad me ta deca zagrle, kad mi čestitaju praznike, kad vidim koliko me vole. Samo bih volela da to ne bude kratko. Da se nekome stvarno promeni život.“

The post Jedna žena, 90 paketića i stotine sudbina: Vesna Vasić – žena koja sama drži čvrsto humanost u rukama appeared first on Ozon Media.