Postoje oni ugostiteljski radnici – konobari zbog kojih se u nekom lokalu osećate kao kod kuće. Oni koji vas ne pitaju šta ćete popiti, jer već znaju. Koji primete raspoloženje pre nego što sednete. Koji rade tiho, bez nametanja, ali sa punom pažnjom.

Takvi se pamte. I izdvajaju u moru drugih.

U Sremskoj Mitrovici ih ima mnogo. Ako krenete od kafića do kafića, od restorana do restorana, uvek će se neko posebno zapamtiti. Čini se da svi volimo da imamo „svog“ konobara – onog kome verujemo, kod koga se vraćamo.

Ali 24 godine u istom lokalu – e, to je već priča za sebe.

Punih 24 godine svog radnog veka, Predrag Kasapović proveo je radeći u piceriji La Gioia.

Više je, kako sam priznaje, bio u njoj nego u sopstvenoj kući. A da se, kaže, ponovo rodi – opet bi bio konobar. I opet bi radio na istom mestu.

U vremenu kada se poslovi menjaju brzo, a ljudi retko ostaju dugo na jednoj adresi, ovakva priča deluje gotovo nestvarno. Još ređa je činjenica da Predrag kaže da u gradu zna samo još jednog kolegu sa sličnim stažom u istom lokalu.

„Ne znam da li ima treći. Mislim da nema, osim mene i još jednog kolege“, kaže kratko, bez potrebe da tu rečenicu dodatno objašnjava.

Kada je prvi put kročio u La Gioiu, nije razmišljao o godinama koje dolaze. „Kad dođeš negde prvi put, sve ti je novo – lokal, ljudi, posao. Ne razmišljaš o budućnosti, gledaš samo da se snađeš“, priča Predrag.

Pre toga radio je kratko u „Mitrosu“, ali nije potrajalo. Onda je došao u La Gioiu – i ostao. „Od početka je bilo mirno. Bez pritiska, bez negativne energije. I gosti i vlasnici su bili korektni. To je presudilo.“

Za 24 godine promenilo se gotovo sve – grad, ljudi, navike, ritam života. Vremena su se promenila svuda, pa i u kafani. Ali jedno je ostalo isto: gostu treba prići sa poštovanjem, posvetiti mu se, učiniti da se oseća kao kod kuće.

„Mnogo ljudi je prošlo kroz ovaj lokal. Nažalost, mnogi više nisu živi. Kad danas pogledam stare snimke ili fotografije, shvatiš koliko je sve prolazno.“ I sam se promenio. „Postao sam smireniji. Ovde sam nekako našao mir. Ne znam kako, ali jesam.“

Sa ljudima je najteže – i najlepše

Konobarski posao nije samo posluživanje hrane i pića. „Svako donosi svoju priču. Hiljade ljudi, hiljade tema. Moraš da slušaš, da razumeš, da budeš i psiholog. To najviše umara.“ Ali upravo u tome vidi i njegovu lepotu.

„Volim ljude, iako su teški. Trudim se da osmeh ostane, šta god da nosim u sebi.“

Lojalnost? Ne baš.

Reč „lojalnost“ ne voli. „Zvuči mi grubo. Ja bih to nazvao uzajamnim poštovanjem. Dodaje da je takav odnos moguć, ali redak. „U mom slučaju jeste. Ja bih to nazvao uzajamno poštovanje. Postoji dogovor – ako obe strane poštuju pravila, nema problema. To preraste u prijateljstvo.“

Vera kao oslonac

U poslednjih desetak godina, vera mu je donela smirenje. „Zdravlje je najvažnije. Sve ostalo dođe i prođe. Vera me je spasila od mnogo toga.“ Ne traži mnogo. „Svako nosi svoj krst, pa i ja, i idem dalje.“

Na pitanje šta bi poručio onima koji tek ulaze u ovaj ili bilo koji posao, odgovor je jednostavan:

„Strpljenje. Bez toga nema ničega.“

The post 24 godine na istom mestu: Priča o konobaru koji je život proveo iza istog šanka appeared first on Ozon Media.