Decenijama unazad, agrarna politika u Republici Srbiji vođena je kratkoročnim i reaktivnim pristupom, u kome se strukturni problemi domaće poljoprivrede sistematski rešavaju uvozom. Umesto osnaživanja domaćeg proizvođača, država se opredeljivala za uvoz prasadi, mesa i mesnih prerađevina, mleka u prahu i drugih osnovnih poljoprivrednih proizvoda, šaljući jasnu poruku da srpski seljak nije strateški partner, već privremeni teret.