Javna debata o velikim rudarskim projektima u Srbiji često ukazuje na binarnu dilemu: „rudariti ili ne“. Problem je što ta dilema, iako politički razumljiva, maši suštinu. U praksi, uključivanje u lance snabdevanja kritičnim sirovinama ne počinje eksploatacijom, već kvalitetom institucionalnog okvira, odnosno pravilima koja važe jednako za sve, predvidivim procedurama, kontrolom rizika i industrijskom politikom koja zna šta traži od investitora, ali i šta nudi društvu zauzvrat. Zato je važna rečenica koja se u Srbiji retko izgovara naglas: nije pitanje samo da li imamo litijum ili bakar, već da li imamo model upravljanja koji resurs pretvara u dugoročnu domaću korist, uz društvenu legitimnost i podnošljive ekološke i društvene troškove.