Srbi kod političkih protivnika najviše vole izdaju. Izdaju, pa korupciju. Čak i ako se pokaže da je u pravu, protivnik je po pravilu bio i ostao izdajnik, koji je taj najveći greh počinio za novac. To je sasvim primereno ne samo našoj dubokoj kulturi, već i samom klasičnom poimanju hrišćanstva. Zar nije Dante još na početku 14. veka u svojoj Božanstvenoj komediji na dno Pakla smestio Judu koji je prodao Hrista, te Bruta i Kasija koji su izdali Cezara?