Notorna činjenica da, kad uđeš u pogrešan voz, svaka sledeća stanica je pogrešna nije sasvim odgovarajuća metafora života koji građani Srbije žive poslednje tri decenije. Bar ne u poslednje dve godine. Naime, puna slika mora biti dopunjena podatkom da se voz, već neko vreme, nenavođen iz nekog kontrolnog centra, više ne kreće. Nema usputnih stanica, a kako nije isklizao, pravo je čudo. Stoji na peronu usred ničega, a simuliranje putovanja sve više liči na "Ćihu, ćihu, ćihuhu" nekolicine u dvorištu neke ludare.