U svetu koji ne staje, gde jutra počinju proverom telefona, a dani se završavaju umorom, retko sebi dozvolimo da zastanemo. Ipak, onih nekoliko minuta dok se kafa kuva, a miris ispunjava dom, često su jedini trenuci u danu koji pripadaju isključivo nama. Upravo u tim, naizgled običnim ritualima, krije se prilika da učinimo nešto mnogo veće i značajnije od ličnog užitka. Dok je za većinu nas siguran dom i krug podrške nešto što se podrazumeva, za decu bez roditeljskog staranja pažnja, osećaj sigurnosti i saznanje da nisu sami imaju sasvim drugačije, dublje značenje.